подѝвљати

подивљати

Лема

подивљати

Извор

том 4, стр. 551, редослед 19

1.
постати диваљ, необуздан, неукротљив.
— Све се бојим да не би оно двоје дјеце вани без паске сасвим подивљало.
Цар Е.
У пролеће кад се отапају снегови, Гацка нарасте и подивља. Б 1958.
2.а.
постати суров, свиреп, сличан дивљаку, изгубити људске облике.
— Био је ... по природи груб, а за двадесет година службе у робијашници сасвим подивљао.
Чол.
2.б.
постати крајње неуредан и запуштен.
— Коса, чело, све то беше подивљало.
Станк.
2.в.
одвикнути се од људи, друштва, постати недружеван.
— итаву си зиму ондје као пустињак, подивљаш сасвим.
Пав.
3.
помахнитати.
— Куцаше срце као да је ПодивЉћаЛо. Рег. подивља́чити (се), -ѝвља̄чӣм (се) сврш. подивљати (1).
— Ја се грозим ... кад се свестан створ позвери, подивљачи.
Змај
Земља је одавна подивљачила.
Павл.

Изворни текст (OCR)

подѝвљати, -а̄м сврш. 1. постати диваљ, необуздан, неукротљив. — Све се бојим да не би оно двоје дјеце вани без паске сасвим подивљало. Цар Е. У пролеће кад се отапају снегови, Гацка нарасте и подивља. Б 1958. 2. а. постати суров, свиреп, сличан дивљаку, изгубити људске облике. — Био је ... по природи груб, а за двадесет година службе у робијашници сасвим подивљао. Чол. б. постати крајње неуредан и запуштен. — Коса, чело, све то беше подивљало. Станк. в. одвикнути се од људи, друштва, постати недружеван. — итаву си зиму ондје као пустињак, подивљаш сасвим. Пав. 3. помахнитати. — Куцаше срце као да је ПодивЉћаЛо. Рег. подивља́чити (се), -ѝвља̄чӣм (се) сврш. подивљати (1). — Ја се грозим ... кад се свестан створ позвери, подивљачи. Змај. Земља је одавна подивљачила. Павл.