Речник српскохрватскога књижевног језика

Одредница

по̀кајати

граматичка ознака није издвојенатом 4, стр. 617

по̀кајати

покајати QA: medium

Стална адреса

Лема

покајати

Извор

том 4, стр. 617, редослед 2

  1. 1.

    (имп. по̀ка̄ј) сврш. 1 (што) заслужити чим опроштај због почињене погрешке.

    имп. — императив
    — Београд га је Ђуру Даничића Примио као свога славнога сина И Т. покајао ранији гре2.
    Бел.
  2. 2.

    (кога, што) осветити.

    — И други гледају да га убијеног друга покају.
    Вук
    Имамо заветну мисао покајати Косово.
    Јов. С.

Пододреднице

~ се

признати своју погрешку̀, осетити жалост због учињене кривице, грешке, омашке и сл. — Она се је у тај час већ и покајала што је изрекла оно питање. Коз. Ј. Четовао годину дана... али се покаје и оде везиру. Коц

признати своју погрешку̀, осетити жалост због учињене кривице, грешке, омашке и сл.
Изворни текст (OCR)
по̀кајати, -је̄м (имп. по̀ка̄ј) сврш. 1. (што) заслужити чим опроштај због почињене погрешке. — Београд га је Ђуру Даничића  Примио као свога славнога сина И Т. покајао ранији гре2. Бел. 2. (кога, што) осветити. — И други гледају да га убијеног друга покају. Вук. Имамо заветну мисао покајати Косово. Јов. С.