полѐтети
полетети
Лема
полетети
Извор
том 4, стр. 644, редослед 11
- 1.а.
ијек. полѐтјети, сврш а. почети летети крилима по ваздуху, управити свој лет у неком смеру, одлетети.
— С крова ми полете јато голубова кружећи ... око моје главе.
Полетио је Иван мишљу далеко у свијет.
- 1.б.
почети се кретати по ваздуху (о чему баченом, избаченом).
— Полетеше две гранате.
Пљувачка је полетјела у ... луку.
- 1.в.
летећи удаљити се, одлетети.
— Да је снијег, већ би окопнио, лабудови већ би полетјели.
- 2.а.
почети се брзо кретати по земљи.
— Ко̂ рањена сам звјер скочила, полетјела и хтјела ломит врат низ бијелу кулу.
Кад су борци угледали куће, јурнули су ... и полетјели к њима.
- 2.б.
брзо се покренути, помакнути.
— Велика сељачка рука полете да шчепа ту ... фотографију.
В.
- 3.
нагло се уздићи, сунути, винути се.
— Пламен је полетео високо у небо.
Оне мршаве, блиједе руке полете у висину. Шег.
- 4.
одвојивши се, откинувши се нагло од чега пасти на земљу, срушити се.
— Звизне сабља, са Цигана полећеше главе.
Пукоше ланци на колима и балвани полетјеше.
- 5.а.
нагло потећи, шикнути.
— Ударио сам баш носом о врата, крв ми полетјела из носа.
Мени полетеше сузе. Петр.
- 5.б.
сручити се, бити сасут.
— У ... утробу црног шлепа полети златни слап зрна.
- 5.в.
бити бачен (некуда), бити избачен, избијен, истргнут.
— Пушке су опет полетјеле на раме.
Два јој бијела полетјела зуба.
Буздовану пера полећела.
- 5.г.
отпасти, изгубити се.
— Једнога крмка намаже једном, а другога враџбином другом, и са удара длаке полете им.
- 6.
одјекнути, заорити се.
— Из Лепиног кревета полетеше тешки јецаји.
Поклик весеља полети му с усана.
Ко Ме У очи бесно кога напасти. — Кад се помолио газда Јован, умало што му није газдиница полетјела у очи.
Фразе
неће му ни длака, влас ~ (с главе) неће му се ништа зло догодити. — Нећу ја пустити ни да ти длака полети с главе. Вел.; да му не полети глава (с рамена) да не погине. — Има ситну дјецу и ... боји се да му не полети глава.
Изворни текст (OCR)
полѐтети, -тӣм, ијек. полѐтјети, сврш. 1. а. почети летети крилима по ваздуху, управити свој лет у неком смеру, одлетети. — С крова ми полете јато голубова кружећи ... око моје главе. Вес. фиг. Полетио је Иван мишљу далеко у свијет. Новак. б. почети се кретати по ваздуху (о чему баченом, избаченом). — Полетеше две гранате. Сек. Пљувачка је полетјела у ... луку. Гор. в. летећи удаљити се, одлетети. — Да је снијег, већ би окопнио, лабудови већ би полетјели. НП Вук. 2. а. почети се брзо кретати по земљи. — Ко̂ рањена сам звјер скочила, полетјела и хтјела ломит врат низ бијелу кулу. Огр. Кад су борци угледали куће, јурнули су ... и полетјели к њима. Чол. б. брзо се покренути, помакнути. — Велика сељачка рука полете да шчепа ту ... фотографију. Мил. В. 3. нагло се уздићи, сунути, винути се. — Пламен је полетео високо у небо. Ћос. Д. Оне мршаве, блиједе руке полете у висину. Шег. 4. одвојивши се, откинувши се нагло од чега пасти на земљу, срушити се. — Звизне сабља, са Цигана полећеше главе. Коч. Пукоше ланци на колима и балвани полетјеше. Куш. 5. а. нагло потећи, шикнути. — Ударио сам баш носом о врата, крв ми полетјела из носа. Том. Мени полетеше сузе. Петр. В. б. сручити се, бити сасут. — У ... утробу црног шлепа полети златни слап зрна. Чипл. в. бити бачен (некуда), бити избачен, избијен, истргнут. — Пушке су опет полетјеле на раме. Крл. Два јој бијела полетјела зуба. НПХ. Буздовану пера полећела. НП Вук. г. отпасти, изгубити се. — Једнога крмка намаже једном, а другога враџбином другом, и са удара длаке полете им. М-И. 6. одјекнути, заорити се. — Из Лепиног кревета полетеше тешки јецаји. Рист. Поклик весеља полети му с усана. Креш.