Речник српскохрватскога књижевног језика

Одредница

пому́тити

граматичка ознака није издвојенатом 4, стр. 685

пому́тити

помутити

Стална адреса

Лема

помутити

Извор

том 4, стр. 685, редослед 8

  1. 1.а.

    (трп. прид. по̀мӯћен) сврш. учинити мутним, непрозирним, замутити; запрљати.

    трп. прид. — трпни придевприд. — придев
    — Сву су воду утве помутиле.
    Вук
    Рј. Пред њим снијег био је чист. Ни звјерка га није помутила.
    Сиј.
  2. 1.б.

    (очи) учинити мутним, замагљеним.

    — Бесаница је помутила њезине свијетле очи.
    Шант.
  3. 2.а.

    фиг. учинити мање јасним, нејасним, неразумљивим.

    фиг. — фигуративно, у преносном смислу
    — Чини се да је мисли своје већма помутио неголи разбистрио.
    Јаг.
  4. 2.б.

    довести у заблуду, збунити.

    — Она књига] ... има, овде-онде, смелости које могу да помуте читаоца. НК 194б.
  5. 2.в.

    (памет) довести у болесно, абнормално стање.

    — lему су помутиле памет оне проклете витешке књиге.
    Вел.
  6. 2.г.

    прекинути, омести правилан, нормалан развитак, стање чега, нарушити, покварити што.

    — Сузе у очима старчевим помутиле су деч у радост.
    Нуш.
    Ни женидба ни дјеца нијесу тоrа реда промијенила ни помутила.
    Мишк.
  7. 2.д.

    позавађати, омразити.

    — Није шала што си учинила: помутила три мучна плеМена. lег.

Пододреднице

~ се

1. а. постати мутан, непрозиран. — Језеро се помути. Наз. фиг. Радост победе помути се тугом. Лал. б. постати мутан, замагљен (о очима). — Био је блијед, очи му ... помућене. Леск. Ј. 2. фиг. а. збунити се, побркати се изгубивши везу у мислима. — Чернишевски ... разбистрава помућене појмове. Скерл. б. доћи у пометњу, смести се, узбунити се. — Пак се грдни Турци помутише, плећи даше, а бјежати сташе. НП Вук. в. добити нежељен обрт, пореметити се. — Једнога се љета помутила брачна срећа у Ловрићевој кући. Новак. Г. доћи у стање узнемирености, узбуђености. — Онда је наишао он. Све се у мени помутило. Бар. д. доћи у болесно, абнормално стање (о памети, разуму). — Помутио му се и разум, бежао је од свега што је живо. Ман. 3. уз. повр. завадити се. — Два с ока у глави, па се помуте, а камоли да се не помуте човјек и жена живућ заједно. Павл

постати мутан, непрозиран.постати мутан, замагљен (о очима).фиг. збунити се, побркати се изгубивши везу у мислима.доћи у пометњу, смести се, узбунити се.добити нежељен обрт, пореметити се.доћи у стање узнемирености, узбуђености.доћи у болесно, абнормално стање (о памети, разуму).уз. повр. завадити се.
Изворни текст (OCR)
пому́тити, по̀мӯтӣм (трп. прид. по̀мӯћен) сврш. 1. а. учинити мутним, непрозирним, замутити; запрљати. — Сву су воду утве помутиле. Вук Рј. Пред њим снијег био је чист. Ни звјерка га није помутила. Сиј. б. (очи) учинити мутним, замагљеним. — Бесаница је помутила њезине свијетле очи. Шант. 2. фиг. а. учинити мање јасним, нејасним, неразумљивим. — Чини се да је мисли своје већма помутио неголи разбистрио. Јаг. б. довести у заблуду, збунити. — Она књига] ... има, овде-онде, смелости које могу да помуте читаоца. НК 194б. в. (памет) довести у болесно, абнормално стање. — lему су помутиле памет оне проклете витешке књиге. Вел. Г. прекинути, омести правилан, нормалан развитак, стање чега, нарушити, покварити што. — Сузе у очима старчевим помутиле су деч у радост. Нуш. Ни женидба ни дјеца нијесу тоrа реда промијенила ни помутила. Мишк. д. позавађати, омразити. — Није шала што си учинила: помутила три мучна плеМена. lег.