по̀никнуо

поникнуо, поникао

Стална адреса

Лема

поникнуо

Варијанте

поникао, по̀никао

Извор

том 4, стр. 692, редослед 8

1.а.
-ло) сврш. а. пустити клицу, изданак, проклијати, изникнути, никнути (о биљци).
— Из руже ће поникнут оструга. Ант.
2.б.
Зрно које бацаш сада проклијаће свеже и понићи тада. Ил. прекрити се изниклим биљкама.
— Чинило се као да је крвљу натопљена земља поникла црвеним цвјетовима.
Шимун.
2.а.
фиг. родити се, доћи на свет.
фиг. — фигуративно, у преносном смислу
— Сремац је поникнуо у једном делу српског народа који је био верски гањан.
Скерл.
2.б.
настати, појавити се.
— ћаш књижевни језик је поникао у почетку нашег ослобођења.
Бел.
Његова велика душевна бол прогутала је сва осјећања која су могла понићи у његову срцу.
Л-К
2.в.
извирити.
— Из нова душека, прострта у ћошку, поникоше главе Земкове дјеце.
Сиј.
3.
(често с додатком »ни̑ком«) спустити, оборити главу, поглед, покуњити се.
с — средњи род
— Уздахну ... и поникну главом.
Кум.
Саже главу и пониче ником.
Вес.
4.
пасти, срушити се.
— Севну муња, сену нож. Младица га мужу забоде под гршу, он пониче наузнак.
Кош.
5.
продрети погледом, разумом, проникнути.
— Поникне ли сјеница дубље у горску красоту, успламти душа.
Шен.

Изворни текст (OCR)

по̀никнуо, -ула, -уло и по̀никао, -кла, -ло) сврш. 1. а. пустити клицу, изданак, проклијати, изникнути, никнути (о биљци). — Из руже ће поникнут оструга. Ант. 2. Зрно које бацаш сада проклијаће свеже и понићи тада. Ил. б. прекрити се изниклим биљкама. — Чинило се као да је крвљу натопљена земља поникла црвеним цвјетовима. Шимун. 2. фиг. а. родити се, доћи на свет. — Сремац је поникнуо у једном делу српског народа који је био верски гањан. Скерл. б. настати, појавити се. — ћаш књижевни језик је поникао у почетку нашег ослобођења. Бел. Његова велика душевна бол прогутала је сва осјећања која су могла понићи у његову срцу. Л-К в. извирити. — Из нова душека, прострта у ћошку, поникоше главе Земкове дјеце. Сиј. 3. (често с додатком »ни̑ком«) спустити, оборити главу, поглед, покуњити се. — Уздахну ... и поникну главом. Кум. Саже главу и пониче ником. Вес. 4. пасти, срушити се. — Севну муња, сену нож. Младица га мужу забоде под гршу, он пониче наузнак. Кош. 5. продрети погледом, разумом, проникнути. — Поникне ли сјеница дубље у горску красоту, успламти душа. Шен.