Одредница

по̀следњӣ

граматичка ознака није издвојенатом 4, стр. 747

по̀следњӣ

последњи

Лема

последњи

Извор

том 4, стр. 747, редослед 6

  1. 1.

    ијек. по̀сљедњӣ 1. а који се налази на самом крају чега, за којим не следи ништа.

    ијек. — ијекавски
    — Потребно је ... разумети тај његов претерани готово фетишки култ породице који се у последњој анализи сводио на једну невероватну зависност од матере.
    Скерл.
    Задњом сам се снагом усправио и дигнуо песницу на посљедњи поздрав.
    Хорв.
    б. који се догађа на крају живота, пре смрти.
    — Прије смрти је изразио као посљедњу жељу да му донесу леда и шампањца.
    Матош
  2. 2.

    који је једини остао на крају.

    — И тетком је зову док из ње не исциједе и последњи грош.
    Бен.
    Али су се Немци бранили до последњег човека.
    Пер.
  3. 3.

    који претходи садашњему, који се догађа непосредно пре садашњега. —У последње време почеле су се у поларне крајеве слати и експедиције са нарочитом мисијом. Петр. М. Треба рећи да се последњих година проширио видокруг наше литературе. Марј. М.

    м. — место, уместо
  4. 4.

    који се баш појавио, најновији.

    — Модерн Спарта, Црна Гора, није последња ријеч европске цивилизације.
    Матош
  5. 5.

    који је овај час, непосредно пре тога споменут.

    — Кад је Данска ... имала уступити Норвешку Шведској, ова последња није показивала никакво интересовање за питање о припадништву Гренланда.
    Петр. М.
  6. 6.

    коначни, закључни, завршни, дефинитивни.

    — Нато стражмештар баци свој посљедњи адут и побједоносно погледа своје жандаре.
    Јонке
  7. 7.

    највиши, крајњи.

    — Као што свака љуД.ка власт мора имати становите границе, тако их мора имати и врховна државна власт заповиједања
    — доношења одлука у посљедњем степену. Мј. 193б. Револуционарни суд је судио у првој и последњој надлежности.
    Јов. С.
  8. 8.

    најбезначајнији, најгори, најлошији од свих.

    — Не дам ја, дешо, да ми деца буду последња у селу.
    Глиш.
  9. 9.

    (у именичкој служби) мн. наследници, потомци.

    мн. — множина
    — Кад какав ага умре, онда га његови посљедњи закопају обично у двориште или у врт.
    Маж. М.
Изворни текст (OCR)
по̀следњӣ, -а̄, -е̑, ијек. по̀сљедњӣ 1. а. који се налази на самом крају чега, за којим не следи ништа. — Потребно је ... разумети тај његов претерани готово фетишки култ породице који се у последњој анализи сводио на једну невероватну зависност од матере. Скерл. Задњом сам се снагом усправио и дигнуо песницу на посљедњи поздрав. Хорв. б. који се догађа на крају живота, пре смрти. — Прије смрти је изразио као посљедњу жељу да му донесу леда и шампањца. Матош. 2. који је једини остао на крају. — И тетком је зову док из ње не исциједе и последњи грош. Бен. Али су се Немци бранили до последњег човека. Пер. 3. који претходи садашњему, који се догађа непосредно пре садашњега. —У последње време почеле су се у поларне крајеве слати и експедиције са нарочитом мисијом. Петр. М. Треба рећи да се последњих година проширио видокруг наше литературе. Марј. М. 4. који се баш појавио, најновији. — Модерн Спарта, Црна Гора, није последња ријеч европске цивилизације. Матош. 5. који је овај час, непосредно пре тога споменут. — Кад је Данска ... имала уступити Норвешку Шведској, ова последња није показивала никакво интересовање за питање о припадништву Гренланда. Петр. М. 6. коначни, закључни, завршни, дефинитивни. — Нато стражмештар баци свој посљедњи адут и побједоносно погледа своје жандаре. Јонке. 7. највиши, крајњи. — Као што свака љуД.ка власт мора имати становите границе, тако их мора имати и врховна државна власт заповиједања — доношења одлука у посљедњем степену. Мј. 193б. Револуционарни суд је судио у првој и последњој надлежности. Јов. С. 8. најбезначајнији, најгори, најлошији од свих. — Не дам ја, дешо, да ми деца буду последња у селу. Глиш. 9. (у именичкој служби) мн. наследници, потомци. — Кад какав ага умре, онда га његови посљедњи закопају обично у двориште или у врт. Маж. М.