по̀сталица
посталица QA: high
Лема
посталица
Извор
том 4, стр. 761, редослед 11
- —
ствар која дуго мирује, почива, која је дуго изван употребе.
— И дај мени сабљу посталицу, невађену трИдесет година. НП Вук. т поста̀мен(а)т, -нта м лат. подножје, подлога споменика, постоље.
— Стоји млад на постаменту, спустио је главу и гледа у куглу земаљску дубоко замишљен
— Ко-Пер)НИк. Рен. по̏стан, по̏сна и по̀сна, по̏сно и по̀сно (одр. по̏снӣ и по̀снӣ) 1. који се односи на пост: ~ лонац, ~ време. 2. а. који не садржи у себи ништа од животињског меса и млека; супр. мрсан.
— Увјерио би бискупа да су то морске патке ... које се,4 као што и риба, броје у посна јела. Новак.4 Воли мастан залогај, ама једе и посне папуле, па све слади.
б. (у именичкој служби)4 оно што служи за пост.
— Имао је
— штоно кажу
— у својој кући и мрсно и посно.
3. који је својствен посту, гладан, празан.
— Јакреп ме вреба у посном чардаку.
Ко поштено оће да живи ... мора да пати и носи посна цријева.
4. који4 је оскудан у одређеним састојцима, песковит (о земљи).
— По тијесним гајевима, посним њивама пјескуше и око истрганих и неједнакиХ живица оживи и загусти пушкарање.
Зато ... треба пре сађења ... посну земљу пођубрити.
5. фиг. невесео, тужан, досадан.
— Све што је могло да је тргне из те глуве и посне тишине избегавала је као ствари мрске и непријатне. ндр. .
Изворни текст (OCR)
по̀сталица ж ствар која дуго мирује, почива, која је дуго изван употребе. — И дај мени сабљу посталицу, невађену трИдесет година. НП Вук. т поста̀мен(а)т, -нта м лат. подножје, подлога споменика, постоље. — Стоји млад на постаменту, спустио је главу и гледа у куглу земаљску дубоко замишљен — Ко-Пер)НИк. Рен. по̏стан, по̏сна и по̀сна, по̏сно и по̀сно (одр. по̏снӣ и по̀снӣ) 1. који се односи на пост: ~ лонац, ~ време. 2. а. који не садржи у себи ништа од животињског меса и млека; супр. мрсан. — Увјерио би бискупа да су то морске патке ... које се,4 као што и риба, броје у посна јела. Новак.4 Воли мастан залогај, ама једе и посне папуле, па све слади. Вес. б. (у именичкој служби)4 оно што служи за пост. — Имао је — штоно кажу — у својој кући и мрсно и посно. Вес. 3. који је својствен посту, гладан, празан. — Јакреп ме вреба у посном чардаку. Матош. Ко поштено оће да живи ... мора да пати и носи посна цријева. Ђур. 4. који4 је оскудан у одређеним састојцима, песковит (о земљи). — По тијесним гајевима, посним њивама пјескуше и око истрганих и неједнакиХ живица оживи и загусти пушкарање. Ћоп. Зато ... треба пре сађења ... посну земљу пођубрити. Тод. 5. фиг. невесео, тужан, досадан. — Све што је могло да је тргне из те глуве и посне тишине избегавала је као ствари мрске и непријатне. ндр. .