пр̀љив
прљив
Лема
прљив
Извор
том 5, стр. 126, редослед 3
- —
прљав (2).
— Ноћ се губи, тама проређује, а неко прљиво белило почиње се дизати са земље. Скерл пр́љити, пр̑љӣм несврш. 1. а. палити, жећи врелом водом или ватром длакаву кожу ивотиње и кожу уопште.
— Свињче се прљи по свима правилима, а домаћин га струже кресачком.
Ражарени угљен пекао им стопала, прљио кожу.
б. палити, жећи (о сунчевим зракама).
— Врело сунце прљи им обраuчиће.
Пусти ... кланци јадиковци гдјено зими љути вију вихри, а об љето с неба прљи сунце.
2. а. изазивати, причињавати оштре болове, сличне убоду.
— На рукама ... стало ме прљити као огањ. Ужета мора да ме огулише све до костију.
б. фиг. мучити, кињити, тиштати.
— Душа се не ослобађа тако брзо бола и свега чиме је прљи живот.
Пододреднице
добивати опекотине. — Два сељака жедна ватре и даље су се прљила крај усијане бубњаре. Пол. 1961
Изворни текст (OCR)
пр̀љив, -а, -о прљав (2). — Ноћ се губи, тама проређује, а неко прљиво белило почиње се дизати са земље. Скерл. пр́љити, пр̑љӣм несврш. 1. а. палити, жећи врелом водом или ватром длакаву кожу ивотиње и кожу уопште. — Свињче се прљи по свима правилима, а домаћин га струже кресачком. Срем. Ражарени угљен пекао им стопала, прљио кожу. Гор. б. палити, жећи (о сунчевим зракама). — Врело сунце прљи им обраuчиће. Ћос. Д. Пусти ... кланци јадиковци гдјено зими љути вију вихри, а об љето с неба прљи сунце. Март. 2. а. изазивати, причињавати оштре болове, сличне убоду. — На рукама ... стало ме прљити као огањ. Ужета мора да ме огулише све до костију. Матош. б. фиг. мучити, кињити, тиштати. — Душа се не ослобађа тако брзо бола и свега чиме је прљи живот. Дав.