Речник српскохрватскога књижевног језика

Одредница

пси̑к

мтом 5, стр. 276

пси̑к

псик

Стална адреса

Лема

псик

Извор

том 5, стр. 276, редослед 10

  1. 1.

    и пси̏ка ж оном. 1. оштар, висок звук који настаје снажним изо̄ацивањем ваздуха кроз стиснуте усне или зубе.

    ж — женски родоном. — ономатопеја
    — Смотрив у дворишту малога Мићу, псиком га дозове.
    Јурк.
  2. 2.

    сличан звук који испуштају неке птице, животиње.

    — Сад псик, све ближи псик шљуке]
    — и пушка плане.
    Марк. Ф.
    Стоји псика змије.
    Наз.
  3. 3.

    звук који изводи какав предмет у брзом лету.

    — Јарбол се руши на псику стријеле и звекет мачева. Каз.
Изворни текст (OCR)
пси̑к м и пси̏ка ж оном. 1. оштар, висок звук који настаје снажним изо̄ацивањем ваздуха кроз стиснуте усне или зубе. — Смотрив у дворишту малога Мићу, псиком га дозове. Јурк. 2. сличан звук који испуштају неке птице, животиње. — Сад псик, све ближи псик шљуке] — и пушка плане. Марк. Ф. Стоји псика змије. Наз. 3. звук који изводи какав предмет у брзом лету. — Јарбол се руши на псику стријеле и звекет мачева. Каз.