пу̏шити
пушити
Лема
пушити
Извор
том 5, стр. 308, редослед 29
- 1.
увлачити у себе и испуштати кроз уста дим какве материје, најчешће дувана.
— Тетка ... пуши ко Турчин.
Пио сам сублимат ... пушио опијум.
Један је Француз пушио на лулу.
- 2.
испуштати пару, испаравати се.
— Задњи прам магле негде пуши.
С њега пуши мокар зној.
Фразе
да се све пуши разг. каже се кад се жели истаћи највећи интензитет какве радње. — Лажеш ... да се све пуши. Бен.; неће мУ се више оџак пушити нар каже се у претњи убиством. — Још нисам ... дознао ... ко нас потказа. Ако буде неко од оних, неће му се, бели, више оџак пушити. Ранк.; пуши се глава (мозак) од чега (брига, послова и сл.) права је збрка у глави, у мозгу.
Пододреднице
1. а. пуштати из себе дим, димити се. — Види се огњени Везув, чији се врх непрестано пуши. Нен. Љ. Пушиле се пушнице по селима и шириле мирис сушених шљива. Гор. б. слабо горети испуштајући много дима, тињати. — Пуше се утуљене петролејке. Гор. в. испуштати из себе пару, испараватисе. — Одваљена се бразда пушила иза орача. Тур. Река се пушила на мразу као да је врућа. Ћос. Д. фиr. Све се пушило задимљеном лажном веселошћу. Сим. 2. фиг. јако се љутити, пенити се од беса. — Ӯ новине да пошаљемо тужбу], па нека се он пуши. Дом. Ката се пушила од бијеса. Десн. 3. безл. а. имати вољу за пушењем. — Седим — не седи ми се ... Запалим цигару — не пуши ми се! Вес. б. покривати се ситним, пенастим капљицама узавреле жестине. — Махнито море се пуши. Шен. 4. у највећем бесу, љутњи јурити за ким, гонити кога. — Бјежали су од шинтера Салка који се за њима пушио с напријед истуреном дебелом ЖИЦОм. ан
Изворни текст (OCR)
пу̏шити, -ӣм несврш. 1. увлачити у себе и испуштати кроз уста дим какве материје, најчешће дувана. — Тетка ... пуши ко Турчин. Срем. Пио сам сублимат ... пушио опијум. Јонке. Један је Француз пушио на лулу. Ћос. Б. 2. испуштати пару, испаравати се. — Задњи прам магле негде пуши. Дуч. С њега пуши мокар зној. Божић.