Речник српскохрватскога књижевног језика

Одредница

пу̏ћкати

несврштом 5, стр. 304

пу̏ћкати

пућкати

Лема

пућкати

Извор

том 5, стр. 304, редослед 19

  1. 1.а.

    оном. испрекидано, с времена на време потезати и испуштати димове пушећи из луле и испуштајући при том кратке звукове.

    оном. — ономатопејас — средњи род
    — Старац ме је слушао, пућкајући на подугачак чибук.
    Чол.
  2. 1.б.

    испуштати сличне испрекидане звукове издацујући дим, пару.

    — И машина поче радити, пућкати и зујати. Петр.
  3. 1.в.

    изводити нарочите звукове уснама при дисању или при каквом узбуђењу.

    — Пљеска рукама и пућка уснама ... да изрази своје велико задовољство.
    Лал.
  4. 1.г.

    слабо, притуљено горети испуштајући при том испрекидане, слабе звукове.

    — Једни шкиље у свјетиљку што пућка на зиду.
    Каш.
  5. 2.

    изводити гласове »пућ, пућ« (о ћурану, препелици).

    — Пурани су пућкајући ширили крила.
    Бен.
    Ћурке се слетиле, па пућкају.
    Глиш.
  6. 3.

    (на кога) фиг. односити се према коме или чему равнодушно, с потцењивањем, с презиром, не поклањати коме, чему никакву пажњу.

    фиг. — фигуративно, у преносном смислус — средњи род
    — Пућка на земаљске гмизавце што се зову људи.
    Јевт.
  7. 4.

    (на кога) пујдати.

    — Да не говоримо о Русима које су директно тукли ... и пућкали на њиХ Псе. Ђон. пу̏ћкац! у̑зв. в. пућ (1).
    Вук
    Рј.
Изворни текст (OCR)
пу̏ћкати, -а̄м несврш. оном. 1. а. испрекидано, с времена на време потезати и испуштати димове пушећи из луле и испуштајући при том кратке звукове. — Старац ме је слушао, пућкајући на подугачак чибук. Чол. б. испуштати сличне испрекидане звукове издацујући дим, пару. — И машина поче радити, пућкати и зујати. Петр. В. в. изводити нарочите звукове уснама при дисању или при каквом узбуђењу. — Пљеска рукама и пућка уснама ... да изрази своје велико задовољство. Лал. г. слабо, притуљено горети испуштајући при том испрекидане, слабе звукове. — Једни шкиље у свјетиљку што пућка на зиду. Каш. 2. изводити гласове »пућ, пућ« (о ћурану, препелици). — Пурани су пућкајући ширили крила. Бен. Ћурке се слетиле, па пућкају. Глиш. 3. (на кога) фиг. односити се према коме или чему равнодушно, с потцењивањем, с презиром, не поклањати коме, чему никакву пажњу. — Пућка на земаљске гмизавце што се зову људи. Јевт. 4. (на кога) пујдати. — Да не говоримо о Русима које су директно тукли ... и пућкали на њиХ Псе. Ђон. пу̏ћкац! у̑зв. в. пућ (1). Вук Рј.