ри̏нути
ринути
Лема
ринути
Извор
том 5, стр. 537, редослед 3
- 1.а.
одгурнути, одбацити.
— Обичаваше све те рачуне и писма ринути од себе. Ков.
- 1.б.
отиснути од себе, гурнути; снажно ударити, лупити.
— Онда сам га ринула да је забо главом У сијено.
Он га рину кундаком у ребра.
- 2.а.
зарити, забости.
— Њему га копље кроз груди рине.
Виде да је неко ринуо колац међу њихова срца. Петр.
- 2.б.
отиснути од обале ради пловидбе, поринути (лађу).
— Него лађу дед црну V пучину ринимо дивну.
- 3.
похрлити, јурнути, отиснути се.
— Змај Обилић на бесном Ждралину у смрт рину са тугом у оку.
- 4.
зарити се, забити се.
— Гранате ... са громовитим треском ринуше у земљу једна за другом.
- 5.а.
(на коrа, на што) скочити, полетети, устремити се. Деан. Рј.
- 5.б.
набасати, налетети.
— Рину на огањ.
Рј.
Пододреднице
ринути (3). — Огромна бујица народа рину се налијево к Дабиши. Шен. У борбу се рине ... да циљу се вине. Кош
Изворни текст (OCR)
ри̏нути, -не̄м сврш. 1. а. одгурнути, одбацити. — Обичаваше све те рачуне и писма ринути од себе. Ков. А. б. отиснути од себе, гурнути; снажно ударити, лупити. — Онда сам га ринула да је забо главом У сијено. Кос. Он га рину кундаком у ребра. Лал. 2. а. зарити, забости. — Њему га копље кроз груди рине. М-И. фиг. Виде да је неко ринуо колац међу њихова срца. Петр. В. б. отиснути од обале ради пловидбе, поринути (лађу). — Него лађу дед црну V пучину ринимо дивну. М-И 3. похрлити, јурнути, отиснути се. — Змај Обилић на бесном Ждралину у смрт рину са тугом у оку. Фил. 4. зарити се, забити се. — Гранате ... са громовитим треском ринуше у земљу једна за другом. Јак. 5. (на коrа, на што) а. скочити, полетети, устремити се. Деан. Рј. б. набасати, налетети. — Рину на огањ. Вук Рј.