Речник српскохрватскога књижевног језика

Одредница

само̀ћа

жтом 5, стр. 631

само̀ћа

самоћа

Лема

самоћа

Извор

том 5, стр. 631, редослед 25

  1. 1.

    стање одвојености од људи, осама, усамљеност.

    — Ја волим самоћу, разГоворнију од најдуховитијег познанИка.
    Матош
    Са мном никог нема, само моја сенка ступа поред мене у шумској самоћИ.
    Јакш. М.
  2. 2.

    забачено, пусто, ненасељено место или крај.

    — Ја бих полудио да станујем У овој пустој самоћи.
    Војн.
    Самоће и тишине алпијске су непроходније него либијске пустаре.
    Дуч.
Изворни текст (OCR)
само̀ћа ж 1. стање одвојености од људи, осама, усамљеност. — Ја волим самоћу, разГоворнију од најдуховитијег познанИка. Матош. Са мном никог нема, само моја сенка ступа поред мене у шумској самоћИ. Јакш. М. 2. забачено, пусто, ненасељено место или крај. — Ја бих полудио да станујем У овој пустој самоћи. Војн. Самоће и тишине алпијске су непроходније него либијске пустаре. Дуч.