сва̏чијӣ

свачију слушај а своју свиђај саслушај свачије мишљење, а учини како сам мислиш да је најбоље. сва̏шта, сва̏чега (заст. сва̏чеса; дат. и рлок. сва̏чему, инстр. сва̏чӣм) = свашто општа именичка заменица за ствари (и све друго што није лице) 1. а. свака ствар или појава, све. — Да ниси ти такав ... све би друкчије било. Него такав си за свашта. Нуш. Али твога даха препуно је свашта, свугде си присутна. Дуч. Пише ли Хоџа записе од свашта? ... Од свашта, вала. Сиј. б. безначајна ствар, маленкост, ситница: љути се за свашта. 2. многе разноврсне ствари, разни предмети; неограничено много разноврсних ствари. — Ја ћу с вама оваквих ствари руха и оружја и свашта друго доста добити. Вук. А шта се продаје? ...— Свашта. Вес. Везла сам свашта, што је год госпојама служило. Шимун. Свашта ти је тај знао. Ад. 3. а. свакојаке, ружне (тешке, недоличне и сл.) ствари. — Ја мислим биће свашта — али прође на миру. Вес. Може још бити свашта. Павл. Спочетка се држи стидљиво ... а послије буде свашта с њом. Ивак. б. свакојаке бриге, муке, невоље. — Да ти знаш шта је мени свашта у памети, чудио би се како нисам излудјела. Шуб. Свашта је грмјело преко твојих леђа, види се то добро. Сиј. в. ружни гласови, увредљиве речи; непроверене и непромишљене приче. — О доброти тој већ чули смо ми свашта, свашта — селе! О́гр. Он говори и овако свашта. Уск. И свашта тако <имон говори, што никад није било, што ... бити не може.

~ и којешта разг. ствари без вредности; бесмислице, глупости. — Све је било свашта и којешта. Пол. 1971.; све и