свејѐдно

свејѐдно прил. 1. (често у безличним реченицама или у реченицама с лоr. субјектом у дативу, понекад појачано прилозима »све« и »сасвим«) за истицање да две обично супротне ствари или могућности подједнако имају или немају значаја за изношење равнодушности према некоме, нечему: потпуно исто, сасвим једнако. — Тврдо ме уверавао да је свеједно мазао тиме ногу или не мазао. Нен. Љ. Мило би ми било све — свеједно ко̑ да мене пушrају. Ћоп. Ми нећемо да знамо више за вас. Имали — немали, свеједно. Вес. Да ли је то ... урадио Србин или Турчин ... мени је то сасвим свеједно. Јонке. 2. за допуштање, при изношењу онога што се не би очекивало у датој ситуацији: уза све то, без обзира на то, и поред тога, ипак. — Пише да му је у Америци добро, но свеједно да жуди повратити се. Ћип. Ја свеједно идем да видим. Шов. Сви су љубазни ... Једва нам дозвољавају да нешто учинимо око кувања ручка. Њојо свеједно виси над котлом. Ђон. 3. у сваком случају, и тако и тако. — Гладна година би била свеједно гладна, само што окУ́патор мирној раји не би морао да даје хлеб. Лал. И он ће иселити — па ето Ђулса ће