сви́так

сви́так2, -тка м 1. а. ист. лист папируса, животињске коже или пергамента у антици, савијен у облику ваљка, као најраширенији облик књиге; повеље, разни списи и др. који су се у таквом облику чували у средњем веку. — Оштрим ножем је сечена кожа у табаке од којих су се правили свици (ротулусИ) и свешчице од којиХ е ивењем добијана књига — кодекс. Пол. 1970. б. оно што је савијено у круг, намотано као котур, као клупко; хартија намотана у трубу. — Као свитак уклупча се на хумку. Божсић. Извади из ... џепа свитак, одвије га и растре по крилу. Шапч. Прочита исказе свједока, који су обасизали шест свитака. Креш. 2. а. замотуљак, смотуљак, гужва. — Свицима оД хартије гађао је уши оних који су пред њим седели. Петр. В. Дохватио би синчић] ... свитак хартије с тамњаном. Вес. б. котур, гужва, кружно савијена крпа која се меће на главу кад се терет носи на глави. — Мариiа  збаци свитак с главе. Донч.; Р-К Реч. 3. биол. посебна структура цилиндричног облика везивног ткива која се, попут осовине, пружа уз леђну страну тела свитковаца cloraa aorsalis. ЕЛЗ. 4. а. ел. један или више завоја жице као проводник електричне струје. — Позитивни пол батерије спојен је с катодом, а негативни пол преко свитка с решетком. Физ. 2. б. клупко конца, памука и сл. Рј. А. 5. заст. ист. уредба према којој се у Срему плаћало поповима. Вук Рј. 6. зоол. врста пужа planorbis corneus. Терм. 4.