сме̑ран

смеран

Стална адреса

Лема

смеран

Извор

том 5, стр. 876, редослед 1

1.
ијек. смје̑ран 1. који се не намеће, понизан, скроман; кротак.
ијек. — ијекавски
— То више није била Јелица, оно смерно девојче, него олуј.
Вес.
Уто ... уђе и учитељ, човјек пристар, смјерна држања.
Јурк.
Софијине црте ... биле су благе, смерне и умиљате.
Нед.
2.а.
мали, једноставан.
— Већ јој видим колибицу смјерну.
Хар.
Смерна је соба по којој Момир ... шета.
Каш.
2.б.
који је с малим задовољан, умерен.
с — средњи род
— У јелу и пићу био је смеран за причу.
Рј. А.

Изворни текст (OCR)

сме̑ран, -рна, -рно, ијек. смје̑ран 1. који се не намеће, понизан, скроман; кротак. — То више није била Јелица, оно смерно девојче, него олуј. Вес. Уто ... уђе и учитељ, човјек пристар, смјерна држања. Јурк. Софијине црте ... биле су благе, смерне и умиљате. Нед. 2. а. мали, једноставан. — Већ јој видим колибицу смјерну. Хар. Смерна је соба по којој Момир ... шета. Каш. б. који је с малим задовољан, умерен. — У јелу и пићу био је смеран за причу. Рј. А