Речник српскохрватскога књижевног језика

Одредница

сме̏рити

граматичка ознака није издвојенатом 5, стр. 876

сме̏рити

смерити

Лема

смерити

Извор

том 5, стр. 876, редослед 5

  1. 1.а.

    ијек. смје̏рити, сврш. 1 а. усмерити, окренути, у неком правцу, управити у смеру нечега, наумити.

    ијек. — ијекавски
    — Није имао довољно снаге да према томе смјери одлуку.
    Драж.
    И он смјери у двор.
    Гал.
  2. 1.б.

    спазити, угледати некога, нешто.

    — Погледа у врт и тамо lra смјери оком.
    Креш.
  3. 2.

    управити у мету, нанишанити.

    — Ђе га смјери, ту га погодио.
    НП Вук
    Бој се Ивана, куда он смјери, не промашује.
    Ков. А.
  4. 3.

    погодити.

    — Без ријечи је зграбио цепин и смјерИо нападача по глави.
    Ћоп.
    Снажна рука топуз пребацила, ал не смјери Марка ни дората. НП
    Рј. А.
Изворни текст (OCR)
сме̏рити, -ӣм, ијек. смје̏рити, сврш. 1. а. усмерити, окренути, у неком правцу, управити у смеру нечега, наумити. — Није имао довољно снаге да према томе смјери одлуку. Драж. И он смјери у двор. Гал. б. спазити, угледати некога, нешто. — Погледа у врт и тамо lra смјери оком. Креш. 2. управити у мету, нанишанити. — Ђе га смјери, ту га погодио. НП Вук. Бој се Ивана, куда он смјери, не промашује. Ков. А. 3. погодити. — Без ријечи је зграбио цепин и смјерИо нападача по глави. Ћоп. Снажна рука топуз пребацила, ал не смјери Марка ни дората. НП Рј. А.