сра̑м
срам
Лема
срам
Извор
том 5, стр. 953, редослед 19
- 1.
(често у функцији именског дела предиката у безличним реченицама) непријатно осећање изазвано сазнањем о непристојности, непогодности каквог сопственог поступка, стид.
— Тад се прође срама и зазора.
Срам те било! И ти си човек!
Бијаше их срам ... да морају наочиглед свијета градом ступати.
И ја бих плако̑ да ме није срам.
- 2.
срамота (1—3).
— ИХ!
— врисне младић, избезумљен, опазивши ... у каквом је сраму.
Неће бити нашем дому срама.
Људи с људима чињаХу срам.
Изворни текст (OCR)
сра̑м м 1. (често у функцији именског дела предиката у безличним реченицама) непријатно осећање изазвано сазнањем о непристојности, непогодности каквог сопственог поступка, стид. — Тад се прође срама и зазора. НП Вук. Срам те било! И ти си човек! Вес. Бијаше их срам ... да морају наочиглед свијета градом ступати. Шен. И ја бих плако̑ да ме није срам. Хорв. 2. срамота (1—3). — ИХ! — врисне младић, избезумљен, опазивши ... у каквом је сраму. Каш. Неће бити нашем дому срама. Март. Људи с људима чињаХу срам. Вук.