среће

среће в. уз коло (изр.); луда (слеnа) ~ неочекиван, срећан исход, резултат чега; лука среће особа с којом неко мисли да ће наћи трајно животно задовољство. — Мисли ... на мили и љубљени створ који му је једина лука среће у ... животу. Кум.; на (сву) срећУ, сва ~, срећом израз којим се пропраћа повољан стицај околности. — Сва срећа што је населак био близу. Наз. Срећом париска конференција је имала ... друкчији тип но сви досадашњи конгреси. Цвиј. la срећу што је Савета паметна. Трифк. На сву срећу, сластичар је имао и штаке. Јонке; на срећу (ићи, прихватити се чеrа и сл.) без размишљања, насумце, препустити све случају. — Играти на срећу могу само будале. Крањч. Стј.; окушати (покушати, пробати) срећу предузети нешто рачунајући на успех; проиграти срећу лакоумно пропустити повољну прилику; са срећом! узвик којим се жели успех коме. — Е, па са срећом, газда! Пец.; среће ми (ти) нар. (блажа) заклетва; свезати срећу с ким упустити се с ким у заједнички посао, у заједнички живот, ступити с ким у брак; у срећи и несрећи (бити, остати с ким) бити,