су́дити
судити QA: medium
Лема
судити
Извор
том 6, стр. 62, редослед 5
- 1.а.
(ретко сврш.) 1 давати, износити мишљење, суд о коме, чему, стварати суд, изводити закључак из чега, ценити.
— Ако је по зори судити, дан ће бити необично леп.
Но бијаше и других знакова по којима је судио да није све онако као некада.
- 1.б.
држати, мислити, сматрати.
— Ја сам судио да ме не треба у оној сједници, и зато ... нисам дошао.
Па, шта мислиш?
— Судим као, ваљда би ми ти мого̂ шта предложити.
- 2.
ценити, оцењивати дела или поступке чије; осуђивати, прекоревати због чега.
— Покољења дјела суде, што је чије дају свјема. На Борисе, Вукашине ошта грми анатема.
То није наше да му судимо.
Нек свијет ми суди, није л очевидно да чарима си завео је гадним.
- 3.а.
(кога, коме) разматрати нечију кривицу у судском поступку и доносити пресуду.
— Дао је злочинце отпратити судбеном столу да им суди ради злобне штете.
Атињани су преrорели освојење Сицилије да би шефа своје експедиције вратили одонуд да га суди атински суд.
- 3.б.
осуђивати, доносити пресуду сам или у народном, колективном суду без судског претреса.
— Народ се састао у шуми да суди жену која је изневерила мужа.
Са мртвих псина, што им дјеца наша судише, једно птиче прокљувава.
- 3.в.
кажњавати.
— Најзад, набасаше на дечаке и стадоше им судити: некога за косу, некога за уши, неком шамар.
- 4.
фиг. имати власт, владати над киме, бити господар, тражити послушност од кога.
— Нећеш, синко, куд ти оћеш! ... Још ти ја судим.
Није ме још вјенчао, па да ми суди.
Сад суди гуњ и кожу2. Капут се више не пита.
- 5.а.
сврш. фиr. досудити (1).
— Чистом душом вршит оном треба, који врши бог што суди с неба.
И ја је силно љубих. Ал судба друго суди.
Удес ти је судио да страдаш. Марк.
- 5.б.
(често у облику трn. прид.) унапред одређен, предодређен.
— Нама не беше суђено мир да мирујемо.
Круна не бијаше му суђена.
Мили боже, ја̏ кршна јунака, да бог даде да ми суђен буде!
- 6.
спорт. пратећи, посматрајући игру пазити да се не крше правила игре и решавати спорове који се за време игре десе.
— Албанези и Менини суде меч Звезда—Спартак. Б 1975.
Фразе
бог нека му (им) суди в. бог му (им) судац био(уз судац, изр.); ко брзо суди брзо се каје брзоплетост у суђењу има штетне последице; судећи по чему разr. на основу чега, узимајући у обзир нешто. — Држић је, судећи по његовим комедијама, дао само мали део онога што би могао дати. КН 194б; судити одока вршити процену на први поглед, не размишљајући много. — Нисте погодили ... Ето, како се суди ... одока. Грол; судити сам себи одузети сам себи живот, извршити самоубиство. — У том ћу случају истргнути из њене руке још усијани револвер ... и судити сам себи.
Пододреднице
1. обраћати се суду, имати посла са судом ради вођења спора с неким. — Нити је ко долазио да се суди. Вук. А јеси ли се с ким свадио? — Ни с ким — А судио? — 5 Речник српскохрватскога књижевног језика, V Ја и не знам за суд. Вес. 2. водити парницу, парничити се ским.—Даћу родитељима што зарадим, јер се они тамо суде са Јаворскима, а парница траје већ педесет година. Кнеж. Л
Изворни текст (OCR)
су́дити, су̑дӣм несврш. (ретко сврш.) 1. а. давати, износити мишљење, суд о коме, чему, стварати суд, изводити закључак из чега, ценити. — Ако је по зори судити, дан ће бити необично леп. Вес. Но бијаше и других знакова по којима је судио да није све онако као некада. Шимун. б. држати, мислити, сматрати. — Ја сам судио да ме не треба у оној сједници, и зато ... нисам дошао. Старч. Па, шта мислиш? — Судим као, ваљда би ми ти мого̂ шта предложити. Поп. Ј. 2. ценити, оцењивати дела или поступке чије; осуђивати, прекоревати због чега. — Покољења дјела суде, што је чије дају свјема. На Борисе, Вукашине ошта грми анатема. Њег. То није наше да му судимо. Јевт. Нек свијет ми суди, није л очевидно да чарима си завео је гадним. Богд. 3. (кога, коме) а. разматрати нечију кривицу у судском поступку и доносити пресуду. — Дао је злочинце отпратити судбеном столу да им суди ради злобне штете. Том. Атињани су преrорели освојење Сицилије да би шефа своје експедиције вратили одонуд да га суди атински суд. Дуч. б. осуђивати, доносити пресуду сам или у народном, колективном суду без судског претреса. — Народ се састао у шуми да суди жену која је изневерила мужа. Дуч. Са мртвих псина, што им дјеца наша судише, једно птиче прокљувава. Кул. в. кажњавати. — Најзад, набасаше на дечаке и стадоше им судити: некога за косу, некога за уши, неком шамар. Глиш. 4. фиг. имати власт, владати над киме, бити господар, тражити послушност од кога. — Нећеш, синко, куд ти оћеш! ... Још ти ја судим. Дом. Није ме још вјенчао, па да ми суди. Шуб. Сад суди гуњ и кожу2. Капут се више не пита. Ћоп. 5. сврш. фиr. а. досудити (1). — Чистом душом вршит оном треба, који врши бог што суди с неба. Маж. И. И ја је силно љубих. Ал судба друго суди. Митр. Удес ти је судио да страдаш. Марк. Д. б. (често у облику трn. прид.) унапред одређен, предодређен. — Нама не беше суђено мир да мирујемо. Вес. Круна не бијаше му суђена. В 1885. Мили боже, ја̏ кршна јунака, да бог даде да ми суђен буде! НПХ. 6. спорт. пратећи, посматрајући игру пазити да се не крше правила игре и решавати спорове који се за време игре десе. — Албанези и Менини суде меч Звезда—Спартак. Б 1975.