сје̏на
сјена
Лема
сјена
Извор
том 5, стр. 730, редослед 14
- 1.а.
= сенка (1) а. простор заклоњен нечим тако да у њега не продире непосредно сунчева, месечева или др. светлост, таман, мрачан простор; простор заклоњен од сунца, хлад, хладовина.
— Славуј цвркуће у сумрачној сени.
Сјен Запада бјеше се издалека дошуњао.
Гледала је сподобу сина како се лагано губи у сутонским сјенама.
- 1.б.
(сена) осенчена површина на цртежу, слици, затамњена страна лика, слике чега.
- 1.в.
уопште тамнија површина, затамњење на чему: ~ на рендгенској пројекцији.
- 2.а.
лик, одраз кога или чега представљен тамнијом површином услед заклањања светлосног извора.
— Усамљен вечно бор] ... низ озарену баци стрмен црн сен.
Стари јасен својом сјеном разблажује врућину спарног дана.
- 2.б.
нејасни обриси, контуре чијег лика, тела, каквог предмета, силуета.
— Његова мала, округла сен с слила са свеопштом сенком ствари у ноћи. Петр.
- 2.в.
веома суха, мршава особа.
— Кроза сав тај свијет провлачи се танка и висока сјена.
- 2.г.
нечије присуство, утицај, моћ.
— Све јаче оцртавала се сјена међународног банкира
— магната.
- 3.а.
оно што је невесело, нежељено у нечему; невесео, мрачан израз.
— Био је дан без сумње, без бола, без сене.
Не одговори ништа. Сјена је лежала на ... наборима његова лица.
- 3.б.
одраз, израз чега тешког, неповољног, траг, печат којим се нешто испољава; оно чиме је нешто оптерећено.
— На необријаном лицу подбухла је сјена болести.
А на многом умљу ја сам мрачна сена, окатима многим на оку сам мрена.
- 3.в.
оно у чему се нешто огледа, долази до изражаја, оличење.
— Пред излогом пролазе гладна ... европска лица, сјене нерада и беспослице ... јер мјесто њих раде стројеви.
- 3.г.
слаб, једва приметан израз, одблесак чега; слаб траг, остатак чега.
— Опази сјен осмијеха што је прелетио преко усана.
Сен лажне чистоте у себи задави.
- 4.а.
лик преминулог у сећању живих, спомен, успомена на покојника; дух, душа покојника (у различитим веровањима или као симбол, уметничка слика).
— Ја радо одајем пошту његовој сјени.
Марка Марула сјен сједи у вечерњи сат.
- 4.б.
уопште замишљено биће из натприродног, загробног света, дух, авет.
— Студен ветар душе ... а поноћне сени лагано се крећу да нечистим дахом обесвете зрак.
Орфеј жели вратити Еуридику из подземног свијета сјена у свијет живих људи.
Фразе
бацити сен(у) на кога доводити у сумњу чије поштење, честитост, добронамерност; бити, држати се, стајати У сени не скретати пажњу на себе, држати се дискретно, прикривати своју улогу у чему; бити у сени кога или чега не долазити до правога изражаја поред неког истакнутијег; сматрати се споредним, другостепеним. — Све је остало у сјени пруге, иако су неки задаци од виталног значења за све. ВУС 1971.; бити чија ~, ићи за ким, пратити кога као (њ егова) ~ непрестано ићи за ким, бити вазда у његову друштву; бојати се, клонити се своје (властите) сене бити претерано бојажљив, опрезан; изгледати као ~ бити врло слаб, мршав. — Јуца ... једнако вене; изгледа као сен. Игњ.; пада на њега ~ јавља се, искрсава сумња у његово поштење, добронамерност; прибећи под ~ коrа прибећи под чију заштиту. — Поштују у твојој браћи, која су одскоро прибјегла под сјен крилатоrа лава ... једног од највјернијих народа. Љуб.; потиснути, ставити кога у сену потиснути кога у позадину. — Ми нећемо никога да ставимо у сјену. Крл.; ~ од човека врло слаб и мршав човек; тешке сени мрачан, тешка карактера. — Сутрадан је бивао тешке сени и мучаљив.
Изворни текст (OCR)
сје̏на, ж = сенка (1) 1. а. простор заклоњен нечим тако да у њега не продире непосредно сунчева, месечева или др. светлост, таман, мрачан простор; простор заклоњен од сунца, хлад, хладовина. — Славуј цвркуће у сумрачној сени. Јакш. Ђ. Сјен Запада бјеше се издалека дошуњао. Војн. Гледала је сподобу сина како се лагано губи у сутонским сјенама. Донч. б. (сена) осенчена површина на цртежу, слици, затамњена страна лика, слике чега. в. уопште тамнија површина, затамњење на чему: ~ на рендгенској пројекцији. 2. а. лик, одраз кога или чега представљен тамнијом површином услед заклањања светлосног извора. — Усамљен вечно бор] ... низ озарену баци стрмен црн сен. Дуч. Стари јасен својом сјеном разблажује врућину спарног дана. Мил. В. б. нејасни обриси, контуре чијег лика, тела, каквог предмета, силуета. — Његова мала, округла сен с слила са свеопштом сенком ствари у ноћи. Петр. В. в. веома суха, мршава особа. — Кроза сав тај свијет провлачи се танка и висока сјена. Киш. г. нечије присуство, утицај, моћ. — Све јаче оцртавала се сјена међународног банкира — магната. Крл. 3. а. оно што је невесело, нежељено у нечему; невесео, мрачан израз. — Био је дан без сумње, без бола, без сене. Дуч. Не одговори ништа. Сјена је лежала на ... наборима његова лица. Крањч. Стј. б. одраз, израз чега тешког, неповољног, траг, печат којим се нешто испољава; оно чиме је нешто оптерећено. — На необријаном лицу подбухла је сјена болести. Михољ. А на многом умљу ја сам мрачна сена, окатима многим на оку сам мрена. Змај. в. оно у чему се нешто огледа, долази до изражаја, оличење. — Пред излогом пролазе гладна ... европска лица, сјене нерада и беспослице ... јер мјесто њих раде стројеви. Крл. г. слаб, једва приметан израз, одблесак чега; слаб траг, остатак чега. — Опази сјен осмијеха што је прелетио преко усана. Десн. Сен лажне чистоте у себи задави. Бој. 4. а. лик преминулог у сећању живих, спомен, успомена на покојника; дух, душа покојника (у различитим веровањима или као симбол, уметничка слика). — Ја радо одајем пошту његовој сјени. Риб. Марка Марула сјен сједи у вечерњи сат. Наз. б. уопште замишљено биће из натприродног, загробног света, дух, авет. — Студен ветар душе ... а поноћне сени лагано се крећу да нечистим дахом обесвете зрак. Ил. Орфеј жели вратити Еуридику из подземног свијета сјена у свијет живих људи. Лит. 1957.