Речник српскохрватскога књижевног језика

Одредница

ти̏хо

прилтом 6, стр. 217

ти̏хо

тихо

Лема

тихо

Извор

том 6, стр. 217, редослед 10

  1. —

    (комп. ти̏ше и ти̏ше̄) на тих начин, једва чујно, без буке, граје, мирно; споро, слабо.

    комп. — компаратив
    — Тихо ... отвори главна врата.
    Креш.
    У граду се тихо дише.
    Чипл.
    Нека га носи ђаво! — рече Стеван мало тише. Глиш. Из старог парка ријетки људи одлазе тихо. Уј. Ватра као да је тише горукала,4 ветар се мало ућутао.
    Јакш. Ђ.
Изворни текст (OCR)
ти̏хо прил. (комп. ти̏ше и ти̏ше̄) на тих начин, једва чујно, без буке, граје, мирно; споро, слабо. — Тихо ... отвори главна врата. Креш. У граду се тихо дише. Чипл. Нека га носи ђаво! — рече Стеван мало тише. Глиш. Из старог парка ријетки људи одлазе тихо. Уј. Ватра као да је тише горукала,4 ветар се мало ућутао. Јакш. Ђ.