то̀нути
тонути QA: medium
Лема
тонути
Извор
том 6, стр. 232, редослед 12
- 1.а.
спуштати се, пропадати под утицајем сопствене тежине, ка дну какве воде или друге течности.
— Вода натопи дно, и осетно се могло опазити како мајка тоне.
И ускочи у то море сиње, тоном тоне, тонући бесједи.
Кад чоек тоне, и за врело се гвожђе хвата. Н. посл.
- 1.б.
пропадати, упадати (у нешто меко, житко и сл.).
— Тону вранцу коњу до кољена, у земљицу ноге све четири.
Тонемо у свјеже оранице на којима сељаци ору.
Кудије га бичем удараше, кошуља му у месо тоњаше.
Рј. фиг. Под прстима мојим тонуле су дирке. Марк.
- 1.в.
грезнути, потапати се донекле при пловљењу, газити воду (о броду, чамцу).
— Брод који тоне двадесет лаката.
Чамац је био лаган, плитко је тонуо. Пол. 1958.
- 2.а.
спуштати се за хоризонт, залазити, западати (о небеском телу).
— Сунце поче да тоне за вршкове јелика.
Сунце тоне, па је запад у пламену.
- 2.б.
удаљавајући се нестајати из видног поља, губити се у даљини.
— Гледаш у птицу, што пјевајући тоне и ишчезава у дебелу пучину модроrа неба.
- 2.в.
бивати обухваћен нечим, губити се у нечему постајући невидљив; стапати се с нечим, утапати се у нешто.
— Читав Кварнер тоне у сутону.
Уском се стазом сутон шуља, у таму тоне бријеr.
Маме га к себи оне гомилице белих, ћерамидом покривених кућица, што тону у зелену мору од воћњака.
- 3.
потпуно се предавати нечему, бивати обузет, занет нечим.
— Ја сам као махнитац тонуо у свим уживањима женске љепоте.
- 4.
пропадати, нестајати.
— Манастири пропадају, цркве гину, а вјера тоне. ЉВу6.
у не(по)врат нестајати, пролазити заувек. — Гледао сам дуго како лете вране, црне као младост, кад у неврат тоне. Б0ј.
Фразе
~ у заборав бивати заборављен;
Изворни текст (OCR)
то̀нути, то̏не̄м несврш. 1. а. спуштати се, пропадати под утицајем сопствене тежине, ка дну какве воде или друге течности. — Вода натопи дно, и осетно се могло опазити како мајка тоне. Вес. И ускочи у то море сиње, тоном тоне, тонући бесједи. НП Вук. Кад чоек тоне, и за врело се гвожђе хвата. Н. посл. Вук. б. пропадати, упадати (у нешто меко, житко и сл.). — Тону вранцу коњу до кољена, у земљицу ноге све четири. НП Вук. Тонемо у свјеже оранице на којима сељаци ору. Ђон. Кудије га бичем удараше, кошуља му у месо тоњаше. Вук Рј. фиг. Под прстима мојим тонуле су дирке. Марк. Д. в. грезнути, потапати се донекле при пловљењу, газити воду (о броду, чамцу). — Брод који тоне двадесет лаката. Љуб. Чамац је био лаган, плитко је тонуо. Пол. 1958. 2. а. спуштати се за хоризонт, залазити, западати (о небеском телу). — Сунце поче да тоне за вршкове јелика. Куш. Сунце тоне, па је запад у пламену. Ћип. б. удаљавајући се нестајати из видног поља, губити се у даљини. — Гледаш у птицу, што пјевајући тоне и ишчезава у дебелу пучину модроrа неба. Матош. в. бивати обухваћен нечим, губити се у нечему постајући невидљив; стапати се с нечим, утапати се у нешто. — Читав Кварнер тоне у сутону. Кум. Уском се стазом сутон шуља, у таму тоне бријеr. Ћоп. Маме га к себи оне гомилице белих, ћерамидом покривених кућица, што тону у зелену мору од воћњака. Ранк. 3. потпуно се предавати нечему, бивати обузет, занет нечим. — Ја сам као махнитац тонуо у свим уживањима женске љепоте. Матош. 4. пропадати, нестајати. — Манастири пропадају, цркве гину, а вјера тоне. ЉВу6.