ту̑п

кира. — Нејунаку је тупа стријела, тупа ниткову. М-И. lајгоре је остати слеп код очију, јер те онда узјашу ... кољу те тупим ножем. Вучо. 2. који је на крају или врху заобљен, заокружен, који није шиљаст. — Под оним онамо тупим врхунцем лежи ... 22 Речник српскохрватскога књижевног језика, V1 торањ. Маж. Ф Само снијег, сури војнички шињели, тупе губице машинrевера. Ђон. 3. који није довољно развијен, непријемчив, неосетљив за звукове (о уху). — Струји му ... шапат са цвета, са сићушне траве — тупо је уво и слаб му је мах. Кош. 4. фиг. а. умно ограничен, који слабо, тешко схвата, глуп (о човеку, уму). — Лијен си ко̂ клада, а туп ко̂ костура. Кор. У староrа Дели-Крстовића беше син ... тупа разума, и нитко њега није волео. Јакш. Ђ. б. који ншшта собом не казује, безизражајан, безизразан; празан (о лицу, погледу, очима). — Старац је ... лежао на ниском кревету и тупим погледом гледао како се топи жар у пећи. Вуј. Други ... његову паролу циједе као уље ... под маском патриота на лицу глупу и тупУ. Визн. 5. фиг. а. који је због физичких или психичких стања лишен способности да опажа, прати, просуђује, безосећајан, отупео, равнодушан, апатичан. — Нисмо ми Пунци срца толико тупих. Марет. Већ сам тупа, и себи и свима туђа. Огр. б. који је својствен таквом стању. — Под таквим околностима обичан би човек клонуо духом, пао у тупо апатично расположење. Јов. С. Пружи за њом руку. Но она се извија тупим засићеним покретом. Мих. в. који је лишен разумног, логичног смисла, разумског схватања, бесмислен.— Са старошћу ... долазе све тупљи снови. Шапч. Од тупијех га мисли спасе олован сан. Матош. г. лишен способности отора, противљења, покоран, резигниран. — Био је као свладан од тупе немоћи. Новак. Љути бол за некадашњом активношћу прелази ... у тупу резигнацију. Сек. 6. фиг. а. мукао, потмуо, пригушен, нејасан (о звуку). — И брз трк за њом жртвом сред тишине мртве, и тупи пас кад ловца нож је стиже. Гор. Земља задрхта и проломи се урнебесни прасак. Слушамо тупе ударе избачених бусенова. Јак. б. који тишти, који се пепријатно осећа, пригушен, потмуо, подмукао, непријатан (о болу). — По целом телу осећала је тупе болове, али највише је тиштао прст са кога јој ... мати беше стргла прстен, његов прстен. Ћос. Б. Протезао се, да поравна леђа и истјера из њих мукли тупи бол од дуга сједења. Перк. 7. з. потпун, дубок, апсолутан (о каквом стању). — Коначно заспа тупим сном. Андр. И. Настаде тупи мир, тишина. Кол. После тупог мрака шуме, овај мрак је био светлији. Чипл. б. који се мора извршити, безуслован. — Можда ја у ствари нисам мрзио школу, него тупу дисциплину, којој су нас у њој учили. Козарч