туђи́нац
туђинац
Лема
туђинац
Извор
том 6, стр. 324, редослед 2
- 1.а.
(ген. мн. ту̀ђӣна̄ца̄) 1 онај који је из туђине, туђега краја, места, из туђе земље; странац.
— Краљ Милан је по туђини дочекиван од туђинаца свуда с почастима.
- 1.б.
онај који је непознат ономе о коме је реч.
— Деци се увек теже приближити но одраслим. Она туђинца с неповерењем гледају.
- 2.
онај који се разликује од другога по осећањима, схватањима, обичајима и сл., онај који нема ничег заједничког с другим.
— Моја мати је савесна, негује га оца], али они су једно другом туђинци.
Та ја бих јој био туђинац.
Изворни текст (OCR)
туђи́нац, -нца м (ген. мн. ту̀ђӣна̄ца̄) 1. а. онај који је из туђине, туђега краја, места, из туђе земље; странац. — Краљ Милан је по туђини дочекиван од туђинаца свуда с почастима. Срем. б. онај који је непознат ономе о коме је реч. — Деци се увек теже приближити но одраслим. Она туђинца с неповерењем гледају. Ком. 2. онај који се разликује од другога по осећањима, схватањима, обичајима и сл., онај који нема ничег заједничког с другим. — Моја мати је савесна, негује га оца], али они су једно другом туђинци. Сек. Та ја бих јој био туђинац. Леск. Ј.