у̀клињати
уклињати
Лема
уклињати
Извор
том 6, стр. 478, редослед 5
- —
(дијал. -ња̄м) несврш и уч. према уклети; заклињати.
— Но те молим и богом уклињем, пушти мене с миром умријети.
Пододреднице
1. опомињати, памтити нешто као зло, несрећу (која се помиње у клетви, заклињању), бити, служити као опомена људима; исп. уклин. — Остала је прича од старине, с њом се свијет и данас уклиња. Њег. Да нијеси на сугреб стао ... или о злу чијему вијећао? Кажуј, да те лијечим, да се
Изворни текст (OCR)
у̀клињати, -ње̄м (дијал. -ња̄м) несврш. и уч. према уклети; заклињати. — Но те молим и богом уклињем, пушти мене с миром умријети. НП Вук.