устре́мити

1. (на кога, што, некуд, према коме) јурнути, бацити се, полетети, навалити. — Дванаест бомбардера почеше да круже као копцинад Макљеном, па се устремише на ... Прозор. Дед. В. Забрзала је ивицом јаза ... Она се увијек зацрвени кад се тако нагло устреми некуд. Вуков. На Сплит, срце Далмације, окупатор се посебно устремио. Вј. 1973. 2. (чиме) устремити. — е вичи! — устреми се очима игуман на жандарма. Чипл. 3. стати усправно, усправити се. — Угледах издалека човјека што се пред усамљеном кућицом устремио на прстима ногу. Наз. Показа нам то дрво што се десетак корака од нас устремило, озбиљно и мрко. Кол. 4. фиг. сав се унети, предати се чему. — Свима који запиље у њу ... делила је погледе као бомбоне, па кад им се ... Устреме лица, она да пукне од кикота. Петр. В. Вребајући оштро устремила се и пази развитак разrовора. Михољ