у̏фа̄ње

уфање

Лема

уфање

Извор

том 6, стр. 628, редослед 6

1.
гл. им. од уфати (се) у̏фати̑ (се), -а̄м (се) несврш. 1. надати се, веровати, уздати се.
гл. — глагол, глаголскиим. — именицанесврш. — несвршени глагол
— Уфајмо у Мајку божју, Божице! ... Неће нас она запустити.
Ћип.
Уфам се тврдо да ћу мирно ... уснути.
Шен.
2.
усудити се, смети.
— Кући није се уфао ићи. Ђал. у̀фатити (се), -ӣм (се) дијал. в. ухватити

Изворни текст (OCR)

у̏фа̄ње с гл. им. од уфати (се). у̏фати̑ (се), -а̄м (се) несврш. 1. надати се, веровати, уздати се. — Уфајмо у Мајку божју, Божице! ... Неће нас она запустити. Ћип. Уфам се тврдо да ћу мирно ... уснути. Шен. 2. усудити се, смети. — Кући није се уфао ићи. Ђал. у̀фатити (се), -ӣм (се) дијал. в. ухватити