Одредница

ци́чати

несврштом 6, стр. 805

ци́чати

цичати

Лема

цичати

Извор

том 6, стр. 805, редослед 17

  1. 1.

    оном. а испуштати висок, оштар глас, врискати, вриштати; поцикивати.

    оном. — ономатопеја
    — Нећу, нећV, нећу
    — цичи газда Симо.
    Ћор.
    Дете стаде радосно цичати.
    Дом.
    Некакви страни униформирани људи спроводили су их на стрељање] ... Наше су се мајке вјешале о врљике и цичале.
    Кик.
    Млађарија ... цичи, подврискује. Петр. В. б, скичати (о прасету, псу, мишу и неким другим животињама); зујати (о неким инсектима).
    — Чује тата Где нешто цичи ... па пошао да види да се није пацов ухватио у гвожђа па цичи.
    Срем.
    Бјежала је куја и цичала.
    Л-К
    Скакавци циче.
    Бег.
  2. 2.а.

    шкрипати (о колима, вратима, о снегу под ногама и сл.).

    сл. — слично
    — А на далеком друму слушаш рабаџијска кола како цврче, циче, као да нису богзна откад намазана.
    Јакш. Ђ.
    Снег цичи под ногама. Ћос.
  3. 2.д.

    По њима табацима је цичало перо. Уск.

  4. 2.б.

    фијукати (о ветру, мецима и сл.).

    сл. — слично
    — Тако стајаху неко вријеме, слушајући како вјетар напољу цичи и завија.
    Ћип.
    Далеко за нама остала шума и у њој цичали меци.
    Кик.
  5. 2.в.

    крцкати, кврцати (о разбијеном стаклу).

    — Стакло је цичало под ногама. Ћос.
  6. 2.г.

    праскати, праштати, циктати (о пушци).

    — Са онога брда циче пушке, а митраљез као да штепује, па само соли око нас.
    Јак.
  7. 2.д.

    пиштати (о сирову дрвету кад гори); шиштати (о пари).

    — Букова облица тињаво је горјела и цичала. Ћос.
  8. 2.д.

    Мршави помоћник ... притискивао је глачало на мокру крпу, крпа се пушила, под глачалом је шишгтало и цичало. Донч. Цичала је пара. Бат. ђ. испуштати високе тонове, циликати (о каквом инструменту).

    — Труба је цичала језиво.
    Вас.
    Глазбала на подијуму циче, тријеште и праште.
    Наз.
Изворни текст (OCR)
ци́чати, ци́чӣм несврш. оном. 1. а. испуштати висок, оштар глас, врискати, вриштати; поцикивати. — Нећу, нећV, нећу — цичи газда Симо. Ћор. Дете стаде радосно цичати. Дом. Некакви страни униформирани људи спроводили су их на стрељање] ... Наше су се мајке вјешале о врљике и цичале. Кик. Млађарија ... цичи, подврискује. Петр. В. б, скичати (о прасету, псу, мишу и неким другим животињама); зујати (о неким инсектима). — Чује тата Где нешто цичи ... па пошао да види да се није пацов ухватио у гвожђа па цичи. Срем. Бјежала је куја и цичала. Л-К. Скакавци циче. Бег. 2. а. шкрипати (о колима, вратима, о снегу под ногама и сл.). — А на далеком друму слушаш рабаџијска кола како цврче, циче, као да нису богзна откад намазана. Јакш. Ђ. Снег цичи под ногама. Ћос. Д. По њима табацима је цичало перо. Уск. б. фијукати (о ветру, мецима и сл.). — Тако стајаху неко вријеме, слушајући како вјетар напољу цичи и завија. Ћип. Далеко за нама остала шума и у њој цичали меци. Кик. в. крцкати, кврцати (о разбијеном стаклу). — Стакло је цичало под ногама. Ћос. Б. Г. праскати, праштати, циктати (о пушци). — Са онога брда циче пушке, а митраљез као да штепује, па само соли око нас. Јак. д. пиштати (о сирову дрвету кад гори); шиштати (о пари). — Букова облица тињаво је горјела и цичала. Ћос. Д. Мршави помоћник ... притискивао је глачало на мокру крпу, крпа се пушила, под глачалом је шишгтало и цичало. Донч. Цичала је пара. Бат. ђ. испуштати високе тонове, циликати (о каквом инструменту). — Труба је цичала језиво. Вас. Глазбала на подијуму циче, тријеште и праште. Наз.