чу̑н
чун
Лема
чун
Извор
том 6, стр. 901, редослед 11
- 1.
(лок. чу́ну) мањи пловни објекат начињен од дебла, стабла, мали плитки чамац; чамац уопште.
— Људи су се довили да жлебе чунове у великоме деблу.
Ено ... вртоглавац отиснуо се У чуну о краја.
На облаку бијелом се зибао сребрн мјесечев чун.
- 2.
чунак (1а).
— Кад јој се нити помрсе и чунак запне, онда и пјесма стане а кад чун проради и ордо лупне, и пјесма се наставља брже. ндр. И.
Изворни текст (OCR)
чу̑н м (лок. чу́ну) 1. мањи пловни објекат начињен од дебла, стабла, мали плитки чамац; чамац уопште. — Људи су се довили да жлебе чунове у великоме деблу. Жуј. Ено ... вртоглавац отиснуо се У чуну о краја. Маж. Ф. фиг. На облаку бијелом се зибао сребрн мјесечев чун. Кркл. 2. чунак (1а). — Кад јој се нити помрсе и чунак запне, онда и пјесма стане а кад чун проради и ордо лупне, и пјесма се наставља брже. ндр. И.