је̏ка
јека
Лема
јека
Извор
том 2, стр. 591, редослед 20
- 1.
(дат. је̏ци) одбијање звучнихђ таласа од неке препреке, које даје дојам, утисак понављања звука.
— Јека дојекну крик.
Чим се данас рекне Хашек, одмах се као јека јави Швејк.
- 2.
одзив.
— Све тако гледам и без јеке зовем, а тад се тужан доље браћи враћам.
Пјесма је ишла надалеко ... да се увуче у затон под горама и пробуди ондје јеке.
Нису никако и ни по чему пуста јека оне масе туђих ... и данас по свему сувишних књиrа.
- 3.
јек (1а и б).
— Причини му се као трубе јека.
Још се није чула она оштра јека пушака.
Изворни текст (OCR)
је̏ка ж (дат. је̏ци) 1. одбијање звучнихђ таласа од неке препреке, које даје дојам, утисак понављања звука. — Јека дојекну крик. Креш. фиг. Чим се данас рекне Хашек, одмах се као јека јави Швејк. Јонке. 2. одзив. — Све тако гледам и без јеке зовем, а тад се тужан доље браћи враћам. Огр. Пјесма је ишла надалеко ... да се увуче у затон под горама и пробуди ондје јеке. Наз. Нису никако и ни по чему пуста јека оне масе туђих ... и данас по свему сувишних књиrа. Бен. 3. јек (1а и б). — Причини му се као трубе јека. Јакш. М. Још се није чула она оштра јека пушака. Поп. Ј.