Речник српскохрватскога књижевног језика

Одредница

је́кнути

сврштом 2, стр. 592

је́кнути

јекнути

Лема

јекнути

Извор

том 2, стр. 592, редослед 4

  1. 1.

    пустити јек, звук из себе, огласити се.

    — Из дућана излете на калдрму најпре Миче ... а за њим капа и тамбура, која тужно јекну ваљајући се по калдрми.
    Срем.
    Удари се песницом по ... прсима и јекне.
    Матош
  2. 2.

    одазвати се јеком, одјеком одјекнути.

    — Јекну јека.
    Ил.
    Сав пако̑ јекну језиво у тами.
    Гор.
    Нек машта јекне својим зборовима, са умом, чувством, разумом и сграсти.
    С-Ц
  3. 3.

    викнути.

    — Рупи стражар у собу и јекну: »Ево их!« БК 190б.
  4. 4.

    зајечати, застењати од бола, жалости.

    — Трпео је мучење и муке, као див. Није јаокнуо нити јекнуо.
    Глиш.
    Да хукнем, јекнем, макнем се
    — не могу.
    Матош
Изворни текст (OCR)
је́кнути, је̂кне̄м сврш. 1. пустити јек, звук из себе, огласити се. — Из дућана излете на калдрму најпре Миче ... а за њим капа и тамбура, која тужно јекну ваљајући се по калдрми. Срем. Удари се песницом по ... прсима и јекне. Матош. 2. одазвати се јеком, одјеком одјекнути. — Јекну јека. Ил. Сав пако̑ јекну језиво у тами. Гор. фиг. Нек машта јекне својим зборовима, са умом, чувством, разумом и сграсти. С-Ц. 3. викнути. — Рупи стражар у собу и јекну: »Ево их!« БК 190б. 4. зајечати, застењати од бола, жалости. — Трпео је  мучење и муке, као див. Није јаокнуо нити јекнуо. Глиш. Да хукнем, јекнем, макнем се — не могу. Матош.