Речник српскохрватскога књижевног језика

Одредница

ди́ка

жтом 1, стр. 675

ди́ка

дика

Стална адреса

Лема

дика

Извор

том 1, стр. 675, редослед 11

  1. 1.

    (вок. ди̑ко) понос, украс слава, част.

    вок. — вокатив
    — Била је то дика за све нас кад се Јуца довела у нашу кућу.
    Ивак.
    Био је дика ... рода свога и одбрана сиротиње.
    Змај
  2. 2.

    м и ж драга, мила особа; драган, драгана.

    folk
    ж — женски роднар. — народски
    — Моја је дика јабука златна. Ант.
  3. 2.

    Сад мој дика у шуми код свиња, запалио ватру од јасиња. Ков. В.

    ков. — кованицав. — (после броја) век

Фразе

бити, служити на дику бити такав до се њим (њом) поносе; ~ је (нпр . погледати) милина је (погледати); мени је на дику поносим се; збогом дико пропало је, нема тога више.
Изворни текст (OCR)
ди́ка ж (вок. ди̑ко) 1. понос, украс; слава, част. — Била је то дика за све нас кад се Јуца довела у нашу кућу. Ивак. Био је дика ... рода свога и одбрана сиротиње. Змај. 2. м и ж нар. драга, мила особа; драган, драгана. — Моја је дика јабука златна. Ант. 2. Сад мој дика у шуми код свиња, запалио ватру од јасиња. Ков. В.