пу̏ћкати
пућкати
Лема
пућкати
Извор
том 5, стр. 304, редослед 19
- 1.а.
оном. испрекидано, с времена на време потезати и испуштати димове пушећи из луле и испуштајући при том кратке звукове.
— Старац ме је слушао, пућкајући на подугачак чибук.
- 1.б.
испуштати сличне испрекидане звукове издацујући дим, пару.
— И машина поче радити, пућкати и зујати. Петр.
- 1.в.
изводити нарочите звукове уснама при дисању или при каквом узбуђењу.
— Пљеска рукама и пућка уснама ... да изрази своје велико задовољство.
- 1.г.
слабо, притуљено горети испуштајући при том испрекидане, слабе звукове.
— Једни шкиље у свјетиљку што пућка на зиду.
- 2.
изводити гласове »пућ, пућ« (о ћурану, препелици).
— Пурани су пућкајући ширили крила.
Ћурке се слетиле, па пућкају.
- 3.
(на кога) фиг. односити се према коме или чему равнодушно, с потцењивањем, с презиром, не поклањати коме, чему никакву пажњу.
— Пућка на земаљске гмизавце што се зову људи.
- 4.
(на кога) пујдати.
— Да не говоримо о Русима које су директно тукли ... и пућкали на њиХ Псе. Ђон. пу̏ћкац! у̑зв. в. пућ (1).
Рј.
Изворни текст (OCR)
пу̏ћкати, -а̄м несврш. оном. 1. а. испрекидано, с времена на време потезати и испуштати димове пушећи из луле и испуштајући при том кратке звукове. — Старац ме је слушао, пућкајући на подугачак чибук. Чол. б. испуштати сличне испрекидане звукове издацујући дим, пару. — И машина поче радити, пућкати и зујати. Петр. В. в. изводити нарочите звукове уснама при дисању или при каквом узбуђењу. — Пљеска рукама и пућка уснама ... да изрази своје велико задовољство. Лал. г. слабо, притуљено горети испуштајући при том испрекидане, слабе звукове. — Једни шкиље у свјетиљку што пућка на зиду. Каш. 2. изводити гласове »пућ, пућ« (о ћурану, препелици). — Пурани су пућкајући ширили крила. Бен. Ћурке се слетиле, па пућкају. Глиш. 3. (на кога) фиг. односити се према коме или чему равнодушно, с потцењивањем, с презиром, не поклањати коме, чему никакву пажњу. — Пућка на земаљске гмизавце што се зову људи. Јевт. 4. (на кога) пујдати. — Да не говоримо о Русима које су директно тукли ... и пућкали на њиХ Псе. Ђон. пу̏ћкац! у̑зв. в. пућ (1). Вук Рј.